Spomenkina priča: Jedina negativna strana života u Njemačkoj je udaljenost od porodice

1239
Foto: Privatni album

Ranije kada bi me pitali da li bih otišla iz Srbije – moj odgovor je uvek bio ne, jer sam mislila da ne bih mogla da podnesem rastanak sa porodicom i prijateljima…

Međutim, kada sam zasnovala svoju porodicu – okolnosti su se promenile, naravno. Kristian je oduvek želeo da ode i radi u inostranstvu, jer su mu u Srbiji mogućnosti bile poprilično ograničene. Trudnoća sa Lunom je samo ubrzala tu odluku. Želja da nam dete raste u drugačijim uslovima i da u budućnosti, možda, ima malo veće i bolje šanse za ono što stvarno želi. Dva meseca pre nego se Luna rodila, Kristian mi je rekao da bi želeo da upiše Master u osiguranju u Trstu i da će mu to dati godinu dana da pronađe posao kakav želi u inostranstvu. Ja sam podržala njegovu odluku iako ta odluka nije bila nimalo laka.

Oboje smo odlazili sa odličnih pozicija na svojim poslovima i nismo imali nikakvu garanciju da ćemo uspeti i da će on pronaći posao. Naše je bilo da probamo i da se borimo. On je uzeo godinu dana neplaćenog odsustva, ja sam bila na porodiljskom odsustvu. Podigli smo kredit i otišli u Trst, gde smo proveli narednih 7 neverovatnih meseci.

Kada smo se malo ustalili u Trstu, Kristian je odmah počeo da traži posao. U igri su bile i Italija, Nemačka i Švajcarska, odakle dolaze tri najveće osiguravajuće kuće u Evropi. Ali nekako je Nemačka uvek prednjačila u tim željama.

Prvu ozbiljnu ponudu je dobio upravo iz Minhena i posle 6 meseci (da 6 meseci ) eto nas u Bavarskoj. U februaru je počeo da radi, a mi smo stigli u aprilu kada je pronašao stan. Ja sam se za to vreme u Srbiji bavila sakupljanjem naših stvari iz tri različte kuće, pakovanjem i selidbom. U aprilu 2016. Luna i ja smo stigle u Nemačku i ceo mesec kiša nije prestala da pada. Bukvalno. Ni sekund.

Uz svu tu kišu, kutije, u gradu koji ne poznajete, u promašenim metroima i smerovima, i hiljaditom papiru koji treba da završite, često se zapitate – zašto je meni ovo u životu trebalo?

Ali posle par meseci, kada shvatite da ste dobro plaćeni za ono što radite i da neko ceni vaš trud, kada napredujete zbog svog znanja, kada shvatite da prevoz ne kasni, da su parkići za decu predivni, da vam je dostupno mnogo sjanih sadržaja i nebrojenih mogućnosti, kada vidite koliko država stoji uz porodicu i da se poštuju svi zakoni shvatite, u stvari, koliko je sve vredelo. Brzo smo se navikli. Čak i na kišu. Ovde smo naučili da ne postoji loše vreme, već samo samo neprikladna odeća. Nemačka nam je omogućila jedan laganiji, lagodniji i mnogo manje stresan život nego Srbija.

Najveći izazov je bio izaći na kraj sa svim papirima koji su vam neophodni za život i rad u Nemačkoj. To najbolje razumeju ljudi koji su skupljali papire za vize. Mi imamo sigurno 3 velike fascikle pune različitih papira jer nikad ne znate šta vam i kada neko može zatražiti. Iskreno, ja kad vidim te papire meni bude loše. Jednom detetu uvek ističe pasoš, pa menjaj vizu, jednom ističe viza, pa opet menjaj vizu. Nekad završite za tri minuta, a nekad vas maltretiraju i sat vremena. Mi i dalje vodimo tu borbu i sada nas čeka predavanje zahteva za trajnu dozvolu boravka u Nemačkoj.

 

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

 

Objavu dijeli Spomenka I Expat family (@ourlifeingermany)

Takođe jedan od velikih izazova je i taj što kada treba nešto da završite – obično pojma nemate odakle da krenete. A i Nemci baš nisu ljubitelji engleskog jezika. Sada, u javnim ustanovama, zbog priliva velikog broja stranaca, jednostvano su prinudjeni da ga pričaju ali i dalje ne žele. Da bih upisala decu u vrtić, ja sam morala da izvadim jedan papir koji je deklarisao da ja ne radim ali da je plata mog muža dovoljna da nas izdržava.

Ljudi iz vrtića nisu bili sigurni gde se to vadi pa sam ja krenula od biroa za rad. Posle mučnih sat vremena, prebacili su me kod jedne žene koja opet nije imala veze sa tim, a zatim su me poslali u treću ustanovu gde su mi taj papir izdali. Već posle tri i po godine imamo iskustva, skoro sa svim papirima, ugovorima, promenama stanova i adresa… ali je uglavnom samo pitanje da li naiđete na nekog neljubaznog ili raspoloženog da vam pomogne. Ono što je dobro jeste da znate ako nešto treba da završite to nešto ćete završiti, pre ili kasnije, samo vam trebaju svi papiri.

Nemci su mnogo drugačiji narod od nas. Zna se red i zna se zakon i to svi poštuju što vam umnogome olakšava život. Ali sa druge strane nema tu neke preterane emocije, prilično su sudržani kada su društveni odnosi u pitanju. Sa tim smo naučili da živimo, ali da li ćemo to ikad prihvatiti kao normalu – ne znam.

Prednosti i mane života u Njemačkoj? Sa ove tačke gledišta, jedina negativna stvar u određenim momentima jeste udaljenost od porodice i prijatelja. Mi nismo usamljeni, daleko od toga, ali je činjenica da vam povremeno nedostaje da popijete kafu sa nekim ko vas odlično poznaje, ko je vaš, nedostaju vam porodična okupljanja i to što propuštate neke voljene rođendane, bitne datume i slično.

Ono što nekad zna da bude izazovno jeste organizacija, kad nemate nikoga da vam uleti i na sat dva pričuva dete kad vam je to neophodno, već se sami organizujemo, dovijamo, u letu menjamo planove.

Sa druge strane mislim da nas je sve to ojačalo kao porodicu, jer se uglavnom oslanjamo samo jedni na druge. Ali Minhen nije daleko, jedan let od sat i po, ili jedna noć u busu kada nam stižu ajvar, paradajz, kajmak i ekipa. Mislim da je ova razdaljina mnogo izazovnija prekookeancima, nego nama 🙂

A pozitivno… Pa pozitivno je sve ostalo 🙂